прочитајте Записник, и Преглед чланства САО после Изборне скупштине одржане истог дана.

Овде можете прочитати и Годишњак за 2009. годину.

Прочитајте Извештај о раду САО 2005-2009. године

и Годишњак за 2008. годину.

IN MEMORIAM

EMERITUS PROF. DR MILKA OLJAČA

1946-2021.

Krajem decembra 2021. godine, dok još nismo prihvatili odlazak našeg velikana Nikole Potkonjaka, stigla je pretužna vest, da nas je napustila naša poznata, priznata i draga, akademik Milka Oljača. Njena stvaralačka produkcija i njen pedagoški rad na svim nivoima studija na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, svrstao ju je u red najznačajnijih pedagoga druge polovine XX i prve dve decenije XXI veka, na našim prostorima i šire. Bila je jedan od osnivača Odseka za pedagogiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Volela je svoj Filozofski fakultet i Filozofski fakultet je voleo nju. Brojne generacije studenata kojima je predavala pamtiće je kao uglednog i omiljenog profesora, a kolege, kao izuzetnog poznavaoca andragogije i pedagogije, istaknutog naučnog radnika, kao energičnu, vedru i toplu osobu. 

Milka Oljača rođena je 18. avgusta 1946. godine u Bačkom Brestovcu. Osnovnu školu i gimnaziju završila je u Odžacima, a Filozofski fakultet, grupu za pedagogiju u Beogradu, 1971. godine. Magistrirala je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a doktorirala na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, 1981. godine. Redovni profesor je od 1992. godine na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, za naučne oblasti: Andragogija i Opšta pedagogija. Bila je nekoliko puta birana za šefa Katedre za pedagogiju, kao i za prodekana za nastavu Filozofskog fakulteta.

 U okviru nastavnog rada, bila je mentor u više od 200 diplomskih radova studenata, u 30 magistarskih radova i mentor 21 doktorske disertacije. Predavala je na osnovnim, masterskim i doktorskim studijama na Filozofskom fakultetu: Andragogiju,  Menadžment u obrazovanju i Razvoj ljudskih resursa. Držala je predavanja na Filozofskom fakultetu u Regensburgu, Pečuju, Segedinu, Šefildu i na državnom Wisconsin University, SAD. Na Filozofskom fakultetu u Banja Luci predavala je: Andragogiju, Uvod u pedagogiju i Teorije vaspitanja (Odsek studija za socijalni rad) od 2003. do 2010. godine. Studijski boravci: Wisconsin University, 1978 (IREX stipendista), Sheffield City Polytechnic, Regensburg, na Filozofskom fakultetu (1989).

Prof. dr Milka Oljača je bila i pet godina eksterni evaluator (evaluatorski tim su činili eksperti iz Mađarske, Bugarske, Slovenije, Makedonije i Srbije) evropskog programa za integraciju Roma dece u sistem obrazovanja u Crnoj Gori i eksterni evaluator programa magistarskih studija za superviziju u socijalnom radu, koji je organizovala Švedska država, ostvarivale su se istovremeno na Filozofskom fakultetu u Banja Luci i Sarajevu, na Fakultetu političkih nauka. 

Doprinos prof. dr Milke Oljače Univerzitetu u Novom Sadu ostvarivao se njenim aktivnim radom u okviru Komisije Univerziteta za talente, radom u Komisiji za pedagoške nauke Univerziteta i Komisiji za društvene nauke, čiji je bila član i predsednik, u više mandata, radom u okviru Koordinacionog veća ACIMSI-ja, i radom u okviru Programskog veća menadžmenta za obrazovanje. Kao član naučnog komiteta za organizaciju Internacionalnog simpozijuma za interdisciplinarna regionalna istraživanja  (2007) i kao predsednik za društvene nauke, doprinela je naučnom radu Univerziteta. 

Pored toga prof. dr Milka Oljača je bila član Organizacionog odbora za obrazovanje odraslih u Hrvatskoj (2010-2013), kao i član organizacionog odbora međunarodnog skupa „ Koncepti i strategije obrazovanja odraslih“ održanog u Šibeniku. 

Bila je član redakcije časopisa: Neven (ponovo pokrenut 1979-1983), Obrazovanje i vaspitanje (1987-1990), Zbornika instituta za pedagogiju, Redakcije za pedagogiju i psihologiju-Enciklopedije Vojvodine (1986-1990), predsednik Andragoškog društva Vojvodine, predsednik ekspertske grupe za planiranje razvoja vaspitanja i obrazovanja u Vojvodini (1985), član jugoslovenske ekspertske grupe na drugom internacionalnom- Condorect skupu o obrazovanju u Parizu (1990), jugoslovenski predstavnik u Evropskom savetu za obrazovanje na daljinu (1990-1995). Kao priznanje za naučni i stručni rad u oblasti vaspitanja i obrazovanja izabrana je za:  dopisnog člana Srpske akademije obrazovanja 2010. godine, a za redovnog člana Srpske akademije obrazovanja 2013.godine.

Univerzitet u Novom Sadu, kao posebno priznanje, dodelio joj je zvanje emeritusa 2015. godine.

Naučni radovi Milke Oljače obuhvataju brojne naučne discipline: andragogiju, pedagogiju, pedagogiju sporta i interdisciplinarnu oblast- menadžment u obrazovanju. U oblasti andragogije objavila je veći broj monografija i time doprinela naučnom utemeljenju obrazovanja odraslih, doživotnog obrazovanja kao i utemeljenju ove studijske discipline u univerzitetskim programima studija pedagogije. Među prvim andragozima Srbije i Jugoslavije, objavila je univerzitetski udžbenik iz andragogije ( do danas su se pojavila samo još dva) kao i udžbenik iz pedagogije sporta. Ovi univerzitetski udžbenici korišćeni su pored Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, na Filozofskim fakultetima u Beogradu i Banja Luci, a pedagogija sporta na Sportskoj akademiji u Beogradu, na Fakultetu za fizičko vaspitanje i sport u Novom Sadu, Beogradu i u Banja Luci. 

Na osnovu istraživanja karakteristika sistema vaspitanja i obrazovanja u našoj zemlji prof. dr Milka Oljača je doprinela naučno – stručnom utemeljenju menadžmenta u obrazovanju. Njen rad na razvoju modula interdisciplinarnih studija na univerzitetu u Novom Sadu, doprineo je obrazovanju brojnih generacija, sa razvijenim kompetencijama u oblasti menadžmenta i razvoja ljudskih potencijala i to ne samo u ustanovama vezanim za obrazovanje, nego i u zdravstvu, ekonomiji, sportu i drugim društvenim oblastima. 

Naučna interesovanja Milke Oljače bila su posebno vezana i za pitanja učenja i učenja odraslih, za fenomene samorazvoja i samoaktuelizacije i za razvoj kreativnog i kritičkog mišljenja kod odraslih, posebno kod studenata. Sistematskim i doslednim istraživanjima u ovim oblastima koje je objavila u više od sto naučnih radova u referentnim časopisima, doprinela je, kako razvoju andragogije i pedagogije, tako i zasnivanju novih naučnih i studijskih disciplina.

Pored naučno – istraživačkog i nastavnog rada, Milka Oljača je neizmerno volela i umetnost. Poslednjih decenija života posvetila se i ikonopisanju. Duge sate provela je u školi ikonopisanja pri Sabornoj crkvi u Novom Sadu. Kao rezultat toga su njene ikone  Sv. Georgija i Bogorodice, koje je ostavila svojoj deci.

Iza tako impozantnog profesionalnog opusa Milke Oljače, kao oslonac i bezuslovna podrška, više od pola veka stajao je njen suprug, dr Slavoljub Oljača, njena deca, Maja, Ognjen i Marko, koji uveliko grade uspešne karijere i njeni unuci, Mia, Una, Lazar, Elena i Kala, na koje je bila posebno ponosna. 

Svoje prijatelje obogatila je posvešćenošću u svim životnim okolnostima,  pažnjom i ljubavlju. U njihovim srcima i sećanjima ostaće zauvek. 

Njena dela biće svim budućim generacijama nezaobilazna literatura za učenje, inspiracija i putokaz za dalja istraživanja.

Malo je reći, da joj za sve, neizmerno hvala. 

Prof. dr Svetlana Kostović

NIKOLA POTKONJAK (1924 - 1021)

Почетком новембра ове, 2021. године преминуо је Никола Поткоњак највећи педагог у Србији друге половине двадесетог и прве две деценије 21. века. Таква оцена о њему као педагогу, научнику чула се и на научном скупу посвећеном обележавању девет деценија његовог живота и рада.

Никола М. Поткоњак рођен је 4. априла 1924. године (Медак, Госпић, Лика, Хрватска). Учитељску школу започео је у Карловцу 1938., а завршио, као избеглица, у Београду 1943. Педагошку групу предмета студирао је на Филозофском факултету у Београду, где је и дипломирао 1950. године. Последипломске студије завршио је на Педагошком институту Универзитета у Лондону (1953/54). Докторат из педагошких наука стекао на Филозофском факултету у Београду 1959. године.

После дипломирања на Филозофском факултету у Београду изабран је за асистента за педагогију на овом Факултету. Цео радни век провео је на Филозофском факултету у Београду После стицања звања доктора педагошких наука, биран ја за доцента, ванредног и редовног професора педагогије.

У нашој педагогији он је био врхунски теоретичар, историчар и практичар. Распон његових научних интересовања је огроман – од антике и Рима, од Ћирила и Методија до данашњих дана. Без њега наша педагогија била би непотпуна и сиромашна. У њу је унео своју велику ерудицију, теоријску дубину, студиозност и научну аналитичност, обогатио је. Кад човек у себи сједини дух, знање, научну радозналост и изузетну радиност, онда то резултује богатом стваралачком продукцијом. Он је сингуларна појава не само у педагошкој науци, која је његово основно опредељење, него у и у културном и јавном животу Србије.

Објављивао је научне и струче радове из педагошких дисциплина које је предавао студентима педагогије, затим о систему школства, образовању наставника, радном и политехничком васпитању, слободним активностима ученика, студије о образовању учитеља у Срба, истакнутим српским педагозима, педагогији 20. века, педагогији у Срба и више радова и посебних публикација из опште и историје српске педагогије.

Заједно са Петром Шимлешом уредио је најбољу педагошку енциклопедију у Југославији. (1989), Уредник је Педагошког лексикона (1995), аутор петојезичког Педагошког тезауруса (1996) и Именика српских педагога (2005), публикације Наши велики претходници (2010). У два мандата био је председник Просветног савета Србије (1976 -1984.), председник и члан бројних научних, стручних и просветних институција и организација у Србији и Југославији. У три мандата (по две године) био је стални представник Југославије у организацији ОЕЦД - ЦЕРИ (Париз), као члан југословенских делегација учествовао на неколико заседања УНЕСКО-а у Паризу и на више заседања Лиге црвеног крста и Међународног подмладка црвеног крста у Женеви (и другим градовима: Атина, Праг, Лозана). Био је у два мандата члан Извршног одбора Међународне организације за педагошка истраживања (АИСЕ) у Хагу.

Био је одговорни уредник југословенског часописа „Педагогија“ и члан редакције српског часописа „Настава и васпитање“, члан редакција више зборника научних и стручних скупова педагога Србије и Југославије, као и члан неколико редакција лексикографских издања из педагогије.

Активно је радио дужи низ година у Педагошком друштву Србије и Савезу педагошких друштава Југославије. Био је Председник Савеза пријатеља деце Србије у више мандата.

Био је редовни члан и председник Српске академије образовања као и члан Академије педагошких и социолошких наука (Москва, Русија).

Носилац је већег броја диплома, повеља и признања разних националних педагошких и просветних организација (Савеза педагошких друштава Југославије, Педагошког друштва Србије, Савеза пријатеља деце Србије, Народне технике Југославије и Србије и сл.).

 Добитник је Седмојулске награде Републике Србије и награде „25 мај“ Скупштине Републике Србије,

Носилац је већег броја државних одликовања. Ордена рада са црвеном заставом, Ордена рада са златним венцем, Ордена братства и јединства са златним венцем, Ордена заслуга за народ са сребреним зрацима и Медаље заслуга за народ.

 Укупно је до сада објавио 70 посебних студија, монографија, расправа, историјских студија, приручника, уџбеника, лексикографских издања, вежбања за студенте педагогије, инструмента за рад школских педагога и тд., преко 270 мањих студија, расправа и чланака и преко 160 приказа, пригодних бележака и превода.

Поткоњак се веома дуго и темељно бавио циљем васпитања. И с озбиљним разлогом, јер иако се чини да је појам циљ васпитања одавно јасно дефинисан и да су утврђене координате у оквиру којих га треба разматрати, из његових студија се брзо уочава да није тако и да је то вечито актуелна тема. Свако васпитање у прошлости и данас било је и остало целисходна друштвена делатност. Указивао је да постоји чврста повезаност између циља, процеса и исхода у васпитању.

Никола Поткоњак је редак феномен у нашој педагошкој науци. После одласка у пензију наставио је истим жаром да се бави актуелним педагошким питањима и истраживањима .Написао је близу двадесет монографија и брошура, међу којима и неколико вредних студија као што су Наши велики претходници, Педагогија у Срба, књигу изузетне вредности и завидног обима, 450 страна. Педагогија у Срба је прва књига ове врсте код нас .Намеравао је да напише историју педагогије у Срба коју до данас нико није написао. Смрт га је омела да напише ово вредно дело које би попунило велику празнину у нашој педагошкој литератури. Никола Поткоњак је у Педагогији у Срба одговорио на кључно питање како је и којим је условима настала наша национална педагошка наука. Учинио је то врло систематично, указујући на изворе из којих су се напајали наши педагози 19. века, обично школовани у Немачкој или другде у Европи, друга половином 19. и прва половина 20. века, када се педагогија афирмисала као посебна наука .

Поменимо и још неколико вредних дела које је Никола Поткоњак написао после одласка у пензију: Именик српских педагога, Школа и њена будућност, Чувајмо и поштујмо српску педагошку терминологију. Педагошка знања сваком човеку нужна, Образовање учитеља у Срба,. Васпитање – школа – педагогија, Двадесети век ни век детета ни век педагогије...има наде 21. век детета.

Сваки наш педагог, васпитач, школски радник за оно што зна, уме и чини бар делић захвалности дугује Николи Поткоњаку. У области васпитања, школе и педагогије незаобилазан је аутор. Из многих текстова наших педагога увек помало провирује и он, служећи као поуздан ослонац, оријентир и путоказ.. Никола Поткоњак је са много научног ауторитета упозоравао на сву погубност реформи које се спроводе одозго и увек се залагао да се крене од наставног часа, наставника и школе., Умео је да задржи критичку дистанцу, да одвоји оно што је вредно од помодног и брзо пролазног и да се заложи за прихватање најпрогресивнијих, најплеменитијих и научно утемељених идеја Један је међу заслужнима што је у Србији победила и заживела идеја о факултетском образовању учитеља

Нема бољег споменика од онога који човек подигне самоме себи. Никола је себи подигао величанствен споменик вредним књигама из којих зраче богато знање, мисаоност и искуство што упућују и покрећу. У нашим срцима је исписао поруке човечности и племенитости и зато живи у нама као светао лик који опомиње и показује какав треба бити и у добру и у злу. Обогатио нас је собом и својим делима. За то му неизмерно хвала. 

Младен Вилотијевић

МИХАЈ СПАРИОСУ (1944 – 2021)

Професор Михај И. Спариосу је рођен 1944. године у Дети, варошици на румунско-српској граници. Корени породице се вуку из румунске заједнице у Уздину и Вршцу, у српском Банату, а такође има и Срба међу својим прецима. Почетком 20-их година прошлог века породица се преселила у Румунију и његов деда именован је за краљевског бележника (нотароша) у тадашњем Деђанском округу (Plasa Deta). Породица Спариосу уживала је изузетан углед у некадашњој међуратној средини у Дети, где стоји и сада (нажалост у незавидном стању) њихова породична кућа, једна од најрепрезентативнијих здања у најужем центру варошице, уз само здање хотела Веlla vista. пуно раскошних огледала и вртећим вратима у америчком стилу, како је то тада било по банатским угледнијим  варошицама.

Али то златно доба није баш потрајало... дошли су комунисти, а њих су окарактерисали за непријатеље-буржује, те следи кућни притвор, пресељење у Темишвар, да би се избавили од неугодних искустава из прошлости, депортација у Бараган... Уз свакодневна понижења истовремено и бриљантни школски успеси, гимназија ”Константин Ђаконовић Лога”, најелитнија школа у Банату; када је попустила хајка на бројне измишљене непријатеље, пријемни испит и успех, на Филолошком факултету у Букурешту. Блистав студент, префињене културе и знања, асистент на факултету, потом атмосфера немогућа, услед културног замрзавања чаушизма, по кинеском и корејском моделу, са почетка 70-их година...

Изгледа као суђено, вечито померање и премештање, из једног краја у други; ето и прилике за велико корачање у прави слободни свет, високе науке и интелектуалног доказивања: стипендија на Западу, а отуда даље, много даље, на Пацифичкој обали, докторат у Станфорду и почетак изузетне, јединствене каријере врсног академског научника која се и данас наставља.

Из пребогате ризнице врхунских домета интересовања и научних остварења нашег уваженог професора, осврнућемо се на поља нама приступачнијих и која чине управо и предмет садашњег нашег поступка. Реч је о истраживањима о сржи нашег заједништва, српско-румунског, и заправо овде, у Банату.

Кренувши од горких доживљених стварности из личне биографије, професор Спариосу ставља под знак питања основне темеље европског морала, полазећи у свом трагању са префињеним анализама Дионисиевског митског кода и коментара Платонових дијалога. Богата лепеза знања се веома плодотворно шири према изучавању теоретских темеља етницитета, националног и регионалних идентитета европског контекста. Теоретски приступ ексилиуму (изгнанству) и утопији као екстремне границе егзистенције заснива се, такође, на личној биографији и цивилизацијском искуству на маргинама прожимања различитих етницитета, у опет контексту међунационалних и регионалних идентитета ширих заједница некадашње велике Румуније и снажних личности које су креативно обележиле и живот културне околине. Задњих година интересовање професора је оживело и у историјском простору источне и централне Европе, експлицитно на теренима Трансилваније и Баната, са веома запаженим и за данашње време профитабилним теоретским доприносима у прилог политичких делотворника садашњице (наравно, оних који имају позива за стручне студије и теоретска разматрања).

*

Прошлих дана окончан је живот нашег великог пријатеља, изузетне стваралачке личности данашње културе, теоретичара корена филозофског стваралаштва, врсног познаваоца класичне културе, преводиоца и ствараоца у простору прожимања различитих видова културе и историје наше заједничке источно-европске стварности. Све у свему, Српска академија образовања постала је сиромашнија за стваралачку личност европског формата, дубоко посвећену изучавању динамичних догађаја окружења и уочавању знаменитих трендова из бурног живота наших толико искушених заједница.

Био нам је драг пријатељ. Човек који је волео Банат и разумео наш менталитет и суживот народа на овом простору. Тога, нажалост, све мање има. Глобализација, или све што чини ово време, брише, чак и из колективне свести много тога што нас везује једне за друге. Био је ерудита широких погледа и дубоке мисли. Одушевљавали су нас његови текстови.  Његово приступно предавање за пријем у САО превели смо на српски и ставили смо обе верзије (енглеску и српску) на сајт САО, јер се у њему осећа дубина пријатељских односа и међусобног поштовања заједничких вредности, грађених вековима на овом простору и спремност да се са дубоком искреношћу настави даља сарадња на ширењу међукултурних односа.

Сећам се његовог боравка са ћерком у Вршцу, када је имао предавање на Високој васпитачкој школи код нас. Били смо у Вили Брег и на тераси је показивао ћерки где се отприлике налази Уздин, а где Темишвар и Дета, његово родно место и са пуно емоција причао о својим коренима; о очевој породици која је потицала из српског Баната (данас Аутономна покрајина Војводина), о деди и оцу који су рођени у Вршцу и преселили се преко границе у румунски Банат после Првог светског рата, о прабаки која је била Српкиња и већини породице са очеве стране која је остала у српском Банату. Сећао се детињства, одрастања у Темишвару /Temesvaru/ и пријатеља којих је имао и са којима још увек тесно сарађује, са обе стране границе, тј. у оба дела Баната - Срба, Мађара, Немаца, Јевреја, Румуна и др. нација.

Изгубили смо великог пријатеља и члана Српске академије образовања који јој је чинио част.

Нека му је слава и вечна успомена!

У  Вршцу и Темишвару, 12. aвгуста 2021.

Акад. проф. др Миодраг Милин

Акад. проф. др Грозанка Гојков

акад. проф. др Владета Тешић (1922 - 2019.)

Недавно је Српска академија образовања у Београду остала без свог угледног члана, за кога влада мишљење да је био најбољи познавалац школства и историје педагогије Србије, а на простору бивше Југославије и југоисточне Европе и опште историје педагогије 19. и 20.века. Сада када је завеса спуштена и када се иза живота подвуче црта као да се боље могу саледати вредности ствараоца, боље видети  домети и дубине мисли којима је акад. проф. др Владета Тешић сериозније и зрелије од других критички посматрао чињенице из прошлости, одмеравао  педагогије, опште и националне, те није чудо што је као такав цењен као најбољи познавалац историје педагогије на овим просторима и што уз задовољство оним што је написао, жалимо што није и више писао, јер се као ерудита, са фасцинантном меморијом служио невероватним квантумом чињеница, којима је сигурно процењивао педагошке идеје, одмеравао им вредности, домете и притом импресионирао мисаоношћу, концизношћу, јасноћом израза и дефинисања питања којима се бавио, као и упорношћу и адекватношћу да у уоченим питањима доказује спорне моменте у идејама са којима се није слагао и тиме утемељује области којима се бавио. Ово су били путеви којима је градио свој препознатив стил педагошке ингениозности.

Поводом обележавања деведесогодишњице живота и рада у тексту ЖИВОТ И ДЕЛО АКАДЕМИКА ВЛАДЕТЕ ТЕШИЋА, објављеном  и на сајту САО акад. проф. др Јован Ђорђевић је дао прегледну биографију и библиографију акад. проф. др В. Тешића, те се овде издваја само неколико чињеница из  биографије које говоре више од речи.

Акад. проф. др В.Тешић рођен је 23. децембра 1922. године у селу Катићи (Брезова), општина Ивањица, у учитељској породици. Основну школу учио је у селу Јошеви (Обреновац), а гимназију (пет разреда) и учитељску школу у Ужицу, коју је завршио јула 1943. године. У време „Ужичке републике“ учествовао је у НОП-у. По завршетку учитељске школе непуну годину дана провео је у Националној служби за обнову Србије у Пожеги и Београду. Крајем септембра 1944. године приступио је НОП-у ЈНА демобилисан је 28. августа 1946. године. Одликован је Медаљом заслуге за народ.

Октобра 1946. године примљен је на студије педагогије Филозофског факултета у Београду, које је као стипендиста Министарства просвете Србије заршио 27. септембра 1950. године, са средњом оценом 9,55. У току студија учествовао је у раду организације НСО-а (Народне студентске омладине). Био је руководилац Факултетског одбора за питања стручног рада и председник Културно-уметничког друштва „Крсто Бајић“ студената Филозофског факултета.

Поред претходног, био је шест месеци на изградњи пруге Шамац-Сарајево (у Одсеку за агитацију и популаризацију Главног штаба омладинских радних бригада у Зеници), потом два месеца на изградњи Ауто пута „Братство-Јединство) и у два маха (лета и новембра 1949) на изградњи Студентског града и хотела „Југославија“ у Новом Београду. За учешће у радним акцијама добио је три пута признање ударника, а за рад у НСО-у неколико пута похвале и награде.

 По положеном дипломском испиту постављен је најпре за професора средње школе, а потом (јануара 1951) изабран је за асистента за предмет Историја педагогије на Катедри за педагогију Филозофског факултета у Београду. Као асистент водио је самостално семинрске вежбе и (добровољно) предавао Историју педагогије две матурске године у Школи за васпитаче у Београду.

Као стипендиста УНЕСКО-а био је шест месеци на стручном усавршавању у Савезној републици Немачкој и учествовао на неколико међународних скупова са темама из области историје педагогије. Докторску дисертацију под насловом: Морално васпитање у школама Србије (1830-1878) одбранио је 15. јуна 1963. године. У звање доцента за предмет Историја педагогије (општу и националну) изабран је 1965 (поново у исто звање 1971), у звање ванредног професора 1976. (поново 1981) и у звање редовног професора 1983. године. Пензионисан је 1. октобра 1988. године.

Бавећи се изучавањем историје педагогије (опште и националне) објавио је велики број вредних научних и стручних прилога из опште историје педагогије и историје педагогије и школства Србије, конституишући истрију педагогије као самосталну наставну дисциплину на овој студијској групи.

Током целокупног рада на Филозофском факултету ангажовано је радио у Педагошком друштву Србије: као секретар и председник, члан редакције и главни и одговорни уредник часописа „Настава и васпитање“, секретар и потпредседник Савеза педагошких друштава Југославије и одговорни уредник часописа „Педагогија“. Био је секретар Секције Удружења наставника Филозофског факултета, председник Комисије за наставу Филозофског факултета, члан Савета Филозофског факултета (заменик председника и председавајући Савета радника Филозофског факултета), управник Одељења за педагогију и Општег педагошког семинара Филозофског факултета у Београду.

У својству хонорарног професора предавао је Општу педагогију с дидактиком на Природно-математичком факултету у Крагујевцу, Педагошко-техничком факултету у Чачку и Факултету примењених уметности у Београду. У истом својству учествовао је као испитивач из предмета Основи педагогије на стручним (државним) испитима професора приправника на неколико факултета Универзитета у Београду.

Био је члан СКЈ (секретар ООСК, секретар ООСК наставника Филозофског факултта, секретар Комитета СК Филозофског факултета, члан Универзитетске конференције СК, члан Статутарне комисије УК СКС и члан Председништва Сталне акционе конференције СК Филозофског факултета. Одликован је Орденом рада са сребрном звездом (1988).

Његове друштвене и професионалне активности високо су цењене и наилазиле на поштовање у стручним и научним круговима, те је обављао важне стручне и друштвене улоге, што му је обезбедило место угледног ерудите, веома обавештеног и ангажованог ствараоца, истраживача, а у педагошкој стварности и висока признања за целокупни просветни и научни рад (183 објављена рада). Добитник је Октобрске награде града Београда (1974), Награде „Доситеј Обрадовић“ (1979), Награде Управе фонда „Милица и Милош В. Јанковић“ на Филозофском факултету у Београду (1987), Вукове нагрде (1987), Награде за животно дело „Др Вићентије Ракић“ Педагошког друштва Србије (1999) и више других признања.

У научном раду, посебно у оквиру предмета које је као професор на групи за педагогију Филозофског факултета Универзитета у Београду, дакле као професор Опште историје педагогије и Историје педагогије народа Југославије, акад.проф. др Владета Тешић је показао широко познавање поменутих научних области, које је својим радовима утемељио на поменутим студијама, а исте је, методолошким приступима уткао у метатеоријске концепције педагогије, ситуирао их у теоријске контексте времена у којима су настајале и служиле му, чиме је давао научни оквир теоријским идејама које је разматрао, релације за вредновање истих, а стварао и оквир за вреднвање аутора чијим се делима бавио. Вредан допринос ових радова могао би се из данашње перспективе ценити као велики научни допринос на изради грађе за вредновање педагошких идеја у историји опште, као и историје педагогије југослвенских народа, што би се морало имати на уму и при педагошким реформским корацима данашњице. Потпору овој констатацији даје чињеница да је акад. проф. др В. Тешић, своја истраживања заснивао на архивској грађи, а ови су радови у то време имали пионирски карактер, а за данашње истраживаче на овом научном пољу могу се сматрати методолошки инструктивним делима, те служити као модели, јер у методолошким аспектима истраживачких нацрта на пољу историје педагогије код нас се и данас учава још доста  нејасноћа.   А, читав опус могао би, такође, бити од велике помоћи за оне који би наставили на путу којим је Професор ишао.

У осврту на стваралачки пут акад. проф. др В. Тешића, утисак је, да се речима не да изразити значај, домети вредности онога што је урадио, иако награде и признања његових савременика за вредности које је досезао указују на  домете и вредности, ипак, утисак је да би се ћутањем рекло више, јер дела говоре сама по себи. Идеје којима се бавио, на алитички начин, критички приступи, стил...остају недостижни, верујем и у времену пред нама, иако, углавном, припадају историји, чиме Професор и саму педагогију, као и њену историју чини свовременом.

У овом кратком осврту на педагошки рад акад. проф. др В. Тешића за нас, његове студенте, било је све претходно оличено у тада важеће педагошко правило студија да се очекивањима изражава вера у способности студената, а  Професор је својом ингениозношћу мерио  наше напоре и наша постигнућа. Тада смо мислили да је то превише захтевно, наравно не схватајући да живот не почиње од нас и не знајући да све педагошке идеје имају своје претходнице које су на неки начин уткане у садашњост, те да су на тај начин темељи наше припреме за професију којој се посвећујемо. Схватили смо то тек када смо закорачили у живот и били захвални Птофсору на оном што смо, док смо учили, сматрали превисоким захтевима, а касије поштеним односом према послу који је обављао. Учило се из изворне литературе, читањем целих дела, а на испиту дискутовало, разматрало, упоређивало, дакле, фактографија се није сматрала довољном.

Импресионира мисаоност, концизност, језгровитост, јасноћа израза и дефинисања питања којима се бавио, као и упорност и адекватност у аргументовању уочених проблема и доказивању  спорних момената у идејама са којима се није слагао, не остављајући ни једно место неаргументованим, нити простора за могућност да се мисли другачије од онога како аргументима доказује. Успешност свега овога манифесотвала се и у избегавању замке једностране позитивистичке оријентације у науци тога времена, јер је своја схватања историјских димензија педагошких проблема заснивао на дубоким мисаоним рефлексијама теоријско-филозофских струја, метанучним приступима, комапаративним анализама и широким захватима светске научне продукције са логички прецизно извођеним закључцима и ширини научних погледа, чиме се ослобађао од рецепата, метафизичких шаблона и превазиђених парадигми и остајао увек свој у сагледавању  вредности и домета педагошких теорија и струја. Овим је градио свој, како данас многи сматрају недостижни, по прецизношћу формулације проблема, аргументацији оригиналних идеја, савесном и одговорном верификовању својих и туђих идеја, препознатив педагошки научни профил. По темељитости у раду, педантности и брижљивом изразу којим аргументује спорност схватања других аутора препознају се његове суптилне анализе и запажања и одмерени уверљиви његови ставови домета историјских педагошких покрета. Многе колеге, који су са  њим тесно сарађивали закључили су да није имао аподиктичних ставова, пребрзих закључака, произвољних констатација, резоновања без детаљне аргументације, нити хипостазирања; да су његова дела ослобођена импровизације, субјективизма, те да се његов високо захтевни дух види и у идејама које заступа, у оригиналном избору идеја које истражује и утемељености на налазима истраживања и уверљивим закључцима уврштеним у значајне доприносе историји педагошке науке.

Ако кажемо да је био врстан теоретичар, оригинални истраживач и прометејски оријентисан мислилац, чиме је задужио нашу, па и европску историју педагогије, заступајући хуманистичке и еманципаторне високе акдемске ставове у научној мисли историје педгогије,  мислим да, као и све претходно речено није довољно, да недостају праве речи да истакну сву строгост при критичким анализама својих и туђих идеја, али и топлину, срдачност у комуникацији, спремност да се Професор удуби у идеје и аргументе свих нас који смо му се обраћали. Од њега сам учила као његов студент, а и после тога, јер био је и остао оригиналан врстан теретичар, мудар мислилац и успешан професор, истакнути стваралац, драг сарадник и користан саветодавац, строг према себи и другима у процени идеја, а изнад свега,  одан високим дометима. И данас се фрустрирам  читајући његове текстове; мера ми је коју покушавам да достигнем и узор вредан изузетног поштовања.

Наравно, да на неколико страница не може стати ни део онога чиме је Професор задужио нашу, па и европску историју педагогије, као и нас, његове студенте појединачно и себе сврстао у значајне теоретичаре 20-тог века. Остају стотине научних радова на којима је његов допринос историји педагогије, вредна штива за све који се удубљују у теоријске расправе, не занемарујући њихове историјске корене, који се лате реорганизације, промена у школском систему, као и за практичаре, који покушавају да нађу свој пут у широкој лепези теорија, концепата и модела, упућујући педагоге на јаче ослањање на историју педагогије и на педагошка промишљања, разјашњавање домета и ограничења великих парадигматских оријентација, које су у основи поменутих и све бројнијих педагошких приступа, теорија и модела, који данас чине педагошку мапу Европе скоро непрегледном. Ово је за све Професорове студенте и данас највећа лекција, најкориснији савет који можемо из научних приступа историји педагогији акад. проф. др В. Тешића добити - трагати за оним што стоји иза наоко прихватљивих концепата, модела.

За све ово сигурно није довољно рећи хвала, а и не можемо се одужити, остаје нам да тугујемо, да га се са пијететом сећамо, остаје празнина и свест да је акад. проф. др Владета Тешић у свом јаком осећају дужности, бриге, респекта, одговорности, према колегама, истини, праведности, себи и својим ближњима оставио и своје последње питање: Нису ли живот и смрт појединца - ритам- само један  трептај који нас и даље, без физичке присутности, држи повезаним у заједничким кретањима Универзума? Нисмо ли ми сви, са својим појединачним животима - једна свеукупност, део једне целине из које потичемо, у којој се налазимо и којој се враћамо, испунивши бар делић онога који се од нас очекивао. Професору хвала за све што нам је дао. Учино је више од многих других.

Грозданка Гојков

Данило Ж. Марковић (1933 - 2018.)  

ЧОВЕК ЈЕ ВЕЛИКИ КОЛИКО ДАЈЕ

Ако говоримо о животу, раду и дометима било кога појединца, прво морамо поћи од његове стартне линије, од почетних услова да бисмо потпуније и објективно оценили његова постигнућа. Данило Ж. Марковић је кренуо у науку и свет из много тежих материјалних прилика од највећег броја својих генерацијских вршњака које је надмашио и научним резултатом и укупним животним делом. Потекао у сиромашној сеоској породици у којој није било књига, сем школских уџбеника, у средини удаљеној од културне климе и утицаја, он није имао услова и отворених видика за напредак у том првом периоду у коме се за дете најлакше лепе нова знања и појмови. Али, као компензацију за то, у патријархалном окружењу, упијао је људске вредности, осећања за честитост и поштење, за поштовање другог, за начело да све треба постићи марљивим радом, да пут до успеха никад није лак. А носио је у себи природну бистрину и радозналост. Читао је оне књиге које су му биле доступне, црпећи из њих знања, али живот му је био највећа школа из које се учио човечности и правди. То је здрава основа на којој је он градио свој интелектуални и радни профил.

            У животни век дуг осамдесет пет година, започет у родном селу Долу код Беле Паланке стало је огромно стваралаштво. Његова интелектуална, радна и научна каријера је изузетно богата – докторат на Економском факултету у Београду, професор на Правно-економском факултету у Нишу, Факултету политичких наука у Београду, Учитељском факултету у Београду. А интересовање, радно поље и ангажман ретко широки – научник, аутор већег броја вредних дела, професор и педагог, министар, амбасадор СР Југославије у Руској Федерацији. О његовом научном и педагошком угледу говоре и подаци да је био ангажован за наставу на последипломским студијама на више факултета у Србији између осталог на Факултету за социологоју, политичке науке и новинарство у Љубљани. О његовим високим дометима и новим продорима у области сициологије говори и чињеница да је по позиву држао предавања на факултетима у Бугарској, Пољској, Немачкој, Великој Британији, Француској, Руској Федерацији, Кини, да је био почасни доктор многих страних универзитета између осталих и Ломоносова у Мскви и члан више угледних страних академија наука.

            Најкраћи биографски подаци. Рођен 1933. године у селу Долу где је завршио основну школу, а гимназију је завршио у оближњој Белој Паланци. На Правном факултету у Београду дипломирао је 1958. године, а докторску дисертацију одбранио је на Економском факултету (теоријско-економски смер) у Београду. Године 1960. изабран је за асистента за предмет Социологија на Правно-економском факултету у Нишу, а на истом факултету изабран је за доцента 1970. године, а кад се тај факултет поделио на правни и економски, наставио је да ради на овом другом на коме је постао ванредни професор 1974. године. На Факултету политичких наука у Београду изабран је за редовног професора социологије 1975. године. Од 1994. до 1998. био је изванредни и опуномоћени амабасадор СР Југославије у Руској Федерацији, а потом редовни професор за предмет социјална екологија на Учитељском факултету у Београду. Као хонорарни професор Данило Ж. Марковић је био ангажован на више факултета на основним и полследипломским студијама (Медицински факултет у Нишу, Технички факултет у Нишу, Филозофски факултет у Нишу, факултет заштите на раду у Нишу, Технолошки факултет у Лесковцу, Дефектолошки факултет у Београду, Факултет за социологију, политичке науке и новинарство у Љубљани. На последипломским магистарским студијама држао је наставу у Нишу на Филозофском факултету и Факултету заштите на раду; у Београду на Факултету политичких наука, Факултету за физичку културу и Машинском факултету. За време студијских боравака или по позиву држао је предавања у Бугарској, Пољској, Немачкој, Великој Британији, Француској, Руској федерацији, Кини. Био је члан редакција већег броја часописа и уредник више зборника. Обављао је више врло одговорнох функција на универзитету (декан, члан савета, члан матичне комисије, шеф катедре, министар просвете у пет влада Републике Србије, посланик у првој вишетраначкој Народној скупштин Србије, опуномоћени асмбасадор Савезне Републике Југославије у Руској Федерацији)

            Кад човек у себи сједини дух, знање, научну радозналост и изузетну радиност, онда то резултује богатом стваралачком продукцијом. А све то сливено је у личности Данила Ж. Марковића и зато је он сингуларна појава не само у социолошкој науци, која је његово основно опредељење, него у и у културном и јавном животу Србије. Ретки су људи који су се, попут Марковића, врло успешно бавили различитим активностима у тако широком дијапазону. Данило Ж. , популарни Дача, је научник великог формара; пионирски је проширио координате социолошке науке уводећи нове социолошке дисциплине – соцологију рада, социологију заштите на раду и социјалну екологију. Утемељивач је тих дисциплина па је признат је и познат по својим научним дометима не само на југословенским просторима него и сцету. Радови су му објављивани на руском, бугарском, немачком, енглеском и пољском језику. Кад се томе дода податак да је његова Општа социологија доживела дванаест издања на српском и три издања на руском језику и да је као уџбеник коришћена на више универзитета и виших шола не само у Србији него и у другим републикама бивше Југославије и на више универзитета у Руској федерацији и Заједници независних држава, онда се мора заклључити да је његово дело добило широку и потпуну научну верификацију. Дакле, веома је заслужан за развој социологије. Много енергије и знања уложио је у развој образовања у Србији првенствено као министар просвете и најзаслужнији је што је у Србији уведено факултетско образовање учитеља. Више од свих нашких научних радника проучавао је глобализацију као актуелан светски процес указујући на њену неумитност, на позитивне и негативне ефекте, нарочито на мале земље. Томе питању посветио је радове Социологија и глобализација, Глобализација и образовање, Цивилизацијске промене и образовање. Његови радови се одликују ширином захвата, аналитичком дубином, изванредним познавањем актуелне литературе, научном акрибијом и поузданим закључивањем. По томе, Марковић је изванредан протагониста српске социолошке школе коју су стварали научници таквог калибра као што је Радомир Лукић, Војин Милић и Мирослав Печујлић.

            Значајан део Марковићеве каријере чини његов научнно-педагошки рад у коме посебно ваља истаћи брижљив, одмерен и темељан рад са студентима. Овај рад чак и у стручној јавности није на високој цени пошто се искључиво вреднује само оно што је написано, објављено и што је критика позитивно оценила. Тако једна значајна акктивност као што је ширење и популаризација научних знања и одгајање научног подмалтка неоправдано и неправедно остаје у засенку. Данило Марковић је као предавач и тумач социолошких законитости и истина био бриљанттан, јасан и научно прецизан. Предавања су му била занимљива и прожета интересантним примерима. Његов однос са студентима био је сараднички, комуникациони канали отворени, информације обостране. Мишљења студената је уважавао и за њих тражио чврсту аргументацију. О квалитету тога Марковићевог рада довољно говори и податак да је он општу социологију предавао на универзитетима у Нишу, Београду и Љубљани на додипломским и последипломским студијама. А био је и гостујући професор у девет земаља на неколико континената. За ширење истраживачког поља у области социологије и популаризацију њених нових дисциплина значајне су магистарске студије из социологије рада, социологије безбедног рада и социјалне екологије које је Марковић организовао и водио на Факултету политичких наука у Београду.

            Човек иновативног духа, какав је он, склон је тражењу, незадовољан је постојећим, хоће више и боље. Захваљујући свом истраживачком немиру проширио је координате социологије као науке. Импонује његова храброст да заплива уз воду. У атмосфери општег отпора и опструкције подизању учитељског образовања на факултетски ниво, када је та идеја у званичној, академској и конзервативној Србији сматрана као јерес, Данило Ж. Марковић је схватио потребу времена и одлучно допринео да се код нас уведе универзитетско образовање учитеља. У историји српског школства остаће забележено да је Закон о основању учитељских факултета донесен у време кад је министра просвете био он, Данило Марковић. Тиме је веома много задужио српско школство.

            Укратко, једна богата стваралачка и плодоносна каријера која оставља дубок траг у времену и простору.

Данило Ж. Марковић, популарни Дача је отишао, али је и остао у нама и са нама. Иво Андрић каже: „Има људи чији је живот траг у води. Невидљиви су , нечујни, нестварни, без отисака у пешчаној пустињи човечности.“ Наш Дача није од тих. Оставио је дубок траг у тврдој стварности Урадио је више него што се може урадити у три обична људска живота. То не може да нестане и кад телесни живот престане. Захваљујући ретком споју знања, енергије и марљивости успевао је у сваком науму и послу кога се прихватио и који му је живот наметнуо. 

            Сједињавао је у себи интелектуалну радозналост, организаторске спосбности, изразиту духовитост и неку личну магију којом је мобилисао људе око себе. Људи су хтели да сарађују са њим, да са њим деле време и обавезе због његовог животног активизма, доброте, несебичности, поузданости који су зрачили из њега. Озбиљно је задужио српску науку, образовање и културу.

Нема бољег споменика од онога који човек подигне самоме себи. А Дача је себи подигао величанствен споменик вредним књигама и врхунским остварењима. . Увођење факултетсог образовања учитељима је блистави сјај на овом величанстевном спомнику То је његова нематеријална задужбина, споменмик који је сам себи подигао.

            И на крају да кажем: На Дачу Марковића може се потпуно применити позната народна изрека нико у своме роду није постао пророк. Ово кажем јер је и слабовидима видљиво да је он Србији дао много више него што му је она узвратила. Но, будући да је скроман, он уздарје није ни тражио нити очекивао. Увек се понашао као човек који сматра да је појединац велики онолико колико даје. И давао је несебично, али је то кaд недовољно примећивано. Но, његове вредности као визионара, научника, педагога и човека много боље видели су други. Као учесник многих научних скупова у Москви и широм Русије, видео сам да су Данилу Ж. Марковићу сва врата отворена и да га сви радо дочекју и високо цене. – и ректор универзитета Ломоносов и председници државне Руске академије образовања и Универзитет Академије рада и социјалних односа, Државни социолошки универзитет . Његова дела објављена на руском језику била су важан догађај за руску социологију и пратио их је велики публицитет. Приређиване су му почасти какве се указују најважнјим личностима, Сећам се, а очевици су и још неки професори универзитета из Србије да је Државни социолошки универзитет , поводом његовог гостовања, као добродошлицу приредио посебну позоришпну представу. На Социолошкој академији наука на почасном месту је постављен и осветљени портерт Данила Ж.Марковића. Био је човек за незаборав!

            Вечна слава и хвала Данилу Ж.Марковићу 

Акад. проф. др Младен Вилотијевић

Академик проф. др Јован Ђорђевић (1922-2017.)

Двадесетога јуна ове године Српска академија образовања - Београд остала је без свог знаменитог члана, једног од оснивача и потпредседника, академика, проф. др Јована Ђорђевића, а педагошка стварност и њени учесници без врсног теоретичара двадесетога века, оригиналног истраживача и прометејски оријентисаног мислиоца, који је задужио нашу, па, и европску педогогију, посебно дидактичку мисао, заступајући хуманиситчке и еманципаторне ставове у њима. Његови следбеници остали су без мудрог мислиоца, немирног духа, узора вредног изузетног поштовања, а његови бивши студенти без сигурног ослонца, драгог професора, сарадника и корисног саветодавца, строгог према себи и другима у процени идеја,  чиме се успешно носио са савременошћу у којој није увек било лако препознати вредносне координате и критичне тачке које воде ка странпутици. Професор се успешно носио са постмодернистима на пољу педагогије и дидактике, посебно онима који су попут Д. Ленцена  следили идеје о „демонтирању педагошке теорије“, или Лиотара за које је историја педагогије историја „великих приповедања“, „систем знакова без односа са стварношћу“, упућујући педагоге на јаче ослањање на филозофију, те критички у мишљењима водећих европских педагога данас, између осталих, издвајао питање егзистенцијалиста „бити или имати?“ проширујући га и на педагошка промишљања, сматрајући да ова питања захтевају детаљније филозофске рефлексије о вредностима, мисијама, функцијама и намерама образовања. Овим нас је упућивао на критичко промишљање и идентификацију оквира за могућу квалификацију образовних сврха и намера, проширивањем поменутог филозофског оквира аспектима као што су: ја знам (мислим, објашањавам), делам (трансформишем, производима), вреднујем (одлучујем, бирам) и комуницирам и разумем себе и друге, дакле, постојим. Овим, нам је утирао пут ка идентификовању филозофских идеја о људским потребама, а оне су се у његовој филозофији педагогије односиле на потребу да се постоји, ради (потребу да се зна, односно понаша свесно), потребу да се дела, вреднује и комуницира и међусобно разуме, дакле, на врху лествице стајала је аутономија личности, којој се клањао и нас учио да јој верно служимо.

Академик проф. др Јован Ђорђевић рођен је у Нишу 20. јуна 1922. године. Основну школу и нижу гимназију завршио је у месту рођења, а учитељску школу у Јагодини 1942. године. Кратко време био је учитељ у Лалинцу и Лесковику, крај Ниша. У војсци је био до 1946. године када је демобилисан. Учесник је НОР-а и резервни официр ЈА. Педагошке науке је студирао на Филозофском факултету у Београду (1946-1950). По завршетку студија педагогије, студирао је друштвене науке на Институту друштвених наука у Београду (1950-1952). Докторску дисертацију "Прилог експериментсалном истраживању дидактичке вредности наставног филма" одбранио је на Филозофском факултету у Београду 1961. године. Као професор средње школе радио је до 1952. године, а на Одељењу за педагогију   од 1952. године, као асистент, доцент, ванредни и редовни професор до пензионисања. Као редовни професор Филозофског факултета у Београду предавао је предмете Општа педагогије (Теорије васпитања) и Дидактика. Био је хонорарни професор педагогије на Педагошко-техничком факултету у Чачку, Филозофском факултету у Новом Саду и Филозофском факултету у Петрињи.

С’ циљем научног и стручног усавршавања, боравио је у Немачкој (Институт рур Филт унд Билд ин Wиссенсцхафт унд Унтеррицхт у Минхену), Чехословачкој (Карлов универзитет у Прагу), СССР-у (Академија педагошких наука и Министарство просвете у Москви), САД (Министарство просвете Калифорније). Учествовао је са саопштењима на бројним саветовања и симпозијума у земљи и иностранству (Берлин, Москва, Кан, Будимпешта, Балатонфиред...). Био је члан матичних комисија за оснивање педагошких академија у: Београду, Шапцу и Светозареву (председник); Педагошко - техничког факултета у Чачку и Дефектолошког факултета у Београду, као и први декан овог факултета.

Био је активан научни, стручни и друштвени радник, руководилац и члан више самоуправних органа на факултету, низа педагошких институција, научно- стручних и друштвених организација, међу којима се посебно издваја: члан Комисије за педагошке и психолошке науке при Савезном савету за координацију научних истраживања; потпредседник Савеза педагошких друштава Југославије; председник Педагошког друштва Србије; члан Извршног одбора Савета за бригу о деци и омладини Југославије; председник Југословенске комисије "Филм и дете"; председник Републичког одбора за развој образовног програма путем телевизије; председник стручног савета Културног центра Београда; члан Савезне комисије за преглед и одобрење филмова; члан Редакције "Педагошки лексикон" (председник Пододбора за подручје дидактике) и др.

На Филозофском факултету у Београду био је управник Одељења за педагогију; продекан Факултета; председник Савета радне заједнице Факултета; члан и председник више комисија (за: постдипломске студије, кадровске, наставне).

Аутор је  38 књига и монографија (у пет је коаутор) и преко 270 научних и стручних радова из опште педагогије, теорије и историје васпитања и дидактике (непотпуне библиографије радова објављене су у: часопису Настава и васпитање, бр. 5, 1987. године, поводом одласка у пензију, као и у : БИБЛИОГРАФИЈА: Мала енциклопедија, Просветаа, Београд 1986, 702; Сто година Катедре за педагогију (1892-1992), Филозофски факултет, Београд 1992,146-148; Настава и васпитање, часопис за педагошку теорију и праксу 4 (Београд 1997), 546-559, Годишњак САО за 2006,7,8,9,10. /www.sao.org.rs/. Тако да остаје хиљаде страница на којима је  Професоров  допринос педагошкој теорији и пракси, вредна штива за све који се удубљују у теоријске расправе, који се лате реорганизације, реформе у школском систему, као и за практичаре, који покушавају да нађу свој пут у широкој лепези теорија, концепата и модела.

У широком дијапазону научног интересовања акад. проф. др Јована Ђорђевића издвајају се два главна подручја: теорије васпитања (интелектуално и морално васпитање) и дидактика (проблеми савремене наставе). У поменутим областима објавио је и своје најзначајније радове, који су, захваљујући мисаоношћу, јасноћом израза, језгровитошћу и логичком заснованошћу дефинисања питања којима се бавио, као и спретношћу у аргументовању уочених проблема били добра потпора његовим експлораторским цртама и водили његов истраживачки дух за који је карактериситчно да се заснивао на добром теоријском утемељењу и јасном и сигурном историјском ситуирању идеја и препознавању њихових импликација, на упорном и адекватном аргументовању спорних момената у идејама за које је мислио да су већ виђене на педагошком небу и да су њихови домети већ оцењени као неефикасни,  Мало је аутора у нашој педагошкој јавности то могло тако компетентно да аргументује. А, као корак даље, ово је био и сигуран оријентир за добро методолошко структурисање истраживања. Зато нам је, поред осталог, Професор био мера познавања дидактичких феномена данашњице и њихових корена, домета и ограничења, и сигурног пута за методолошке нацрте, те је из тога произилазила и наша сигурност у његове процене, предвиђања исхода и процене идеја које су се јављале последњих деценија на нашем педагошком и дидактичком небу, а које су, онако како им је Професор и предвиђао, биле кратког даха, јер су биле без довољне филозофско-теоријске везе са савременим контекстом и без неопходне утканости у комплексност истог. Недостајала им је, како би Професор рекао,  научна утемељеност. У свему овоме значајно је са колико је ширине успео да избегне замке једностране позитивистичке оријентације у науци, заснивајући своја схватања педагошких проблема на дубоким мисаоним рефлексијама теоријско-филозофских струја у науци уопште, као и на њиховим утицајима на педагогију и науке са којима је тесно повезана. Овоме је допринело то што је своја запажања и закључке заснивао на компаративним анализама и широким захватима светске научне продукције, сукобљавајући ставове бројних актуелних идеја, аутора и наслова који су у том тренутку били референтни. У дијалозима са релевантним ауторима, светки референтним, логички и прецизно изводио је закључке и на њима градио своје педагошке ставове. Значајна подршка у ширини научних погледа било му је широко познавање историје педагоких идеја, као и теоријско-методолошко повезивање идеја. чиме се ослобађао од рецепата, метафизичких шаблона и превазиђених парадигми и остајао увек свој у сагледавању савремености и визионраским погледима; правио смеле продоре у критикама концепата који немају упоришта у педагошкој пракси; не робујући ауторитетима, ни властитим налазима и искуству; сагледавајући налазе својих и туђих истраживања изнова и проверавајући их из нових углова. Ове препознативе црте његове научне стратегије преносио је на своје студенте и  сараднике у несебичним, стрпљивим консултацијама и остао узор немирног духа, оригиналног и врсног теоретичара, мудрог мислиоца и строгог, али успешног ментора, саветодавца. 

Професор је добитник бројних признања и награда за научну и друштвену активност, међу којима се издваја: Републичка награда СР Србије "25. мај" (1978) "за постигнуге резултате од изузетне вредности у области васпитања и образовања "; Октобарска награда града Београда "Доситеј Обрадовић" (1982) "за животни рад на васпитању и образовању"; Плакета града Београда 1944-1984.; Повеља Савеза педагошких друштава Србије; Плакета Савета за бригу о деци и омладини Југославије; Плакета Коларчевог народног универзитета и др.

Одликован је Орденом рада са златним венцем (1968); Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима (1981) и Орденом рада са црвеном заставом (1988). Посебан допринос дао је функционисању Друштва педагога Србије и Југославије: председник Педагошког друштва Србије, потпредседник Савеза педагошких друштава Југославије, члан редакције часописа "Настава и васпитање", члан  издавачког савета часописа "Педагогија" и др.

Поштованом и драгом Професору остајемо вечито захвални за све што је за генерације студената и сарадника урадио, као и за укупан богати допринос педагошкој мисли у Србији. Био је неуморни стваралац и педагошки мислилац и на пољу проучавања феномена даровитости дао значајан допринос. Вршчани су му на томе изузетно захвални. До краја живота вредно је пратио педагошку мисао на овом пољу у свету, анализирао је, критички је промишљао и уносио у нашу педагошку стварност. Памтимо га по неисцрпној енергији, богатству оригиналних педагошких идеја и значајном доприносу разумевања феномена даровитости, домета и ограничења методолошких приступа проучавању истог и значајним подстицајима и идејама у оквиру округлих столова у Високој школи струковних студија за васпитаце „М. Палов“ у Вршцу, на којима је двадесет година, као врстан теоретичар, оригинални истраживац и хуманистички оријентисан мислилац, сталним трагањем за новим и сучељавањима са комплексним питањима личности даровитих и њеног развоја, и по правилу са питањима која су заобилажена, оригинално утемељеним налазима истраживања, уверљиво документовао закључке који су уврштени у значајне доприносе дадактици даровитих код нас, а и у Европи. На томе се срдачно захваљујемо, верујући да ће допринос Професора и код нових генерација које се посвећују подстицању даровитости и креативности бити извориште и путоказ у овој области.

 Плодан, ставралачки живот није се могао сабрати у корице написаних књига и странице радова у часописма, а не може се ни у овом тексту наћи довољно правих речи да се истакне сва строгост у критичким анализама и трагањима за идејама које су обележавале време у коме је Професор живео у светским размерама и које је са строгом академском озбиљношћу под лупом анаизирао и тиме отварао нама пут за сигурније корачање и одмеравање вредности истих у нашем контекту, а још је мање могуће истаћи срдачност и топлину у комуникацији, спремност да се удуби у идеје и аргументе свих који су му се обраћали.

А, за све ово сигурно није довољно рећи хвала, а и не можемо се одужити; остаје нам да тужимо; остаје празнина и свест да је име његово покривено светлошћу, јер није дошао узалуд и није отишао у таму, јер није умножавао таштину и дани му нису пролазили као сенке; крепио се мудрошћу и трагањем за разумом, просветљујући себе и друге, имајући на уму речи проповедника: „Таштина над таштинама вели проповедник; таштина над таштинама, све је таштина“.

 Грозданка Гојков

Академик Емил Каменов (1940-2017)

У име Српске академије образовања,  опраштамo се од једног од наших најистакнутијих чланова, академика Емила Каменова. Проф. Каменов је  пре 10 година  једногласно изабран за редовног члана Академије. Избор Емила Каменова извршен је  на основу његовог целокупног научног, васпитног и просветног рада са ученицима, студентима и васпитачима.

Била је то част за Академију да има таквог научног радника у својим редовима. Истовремено, Емил Каменов је веома ценио своје члансто у Академији и сматрао да је то највиши домет који је остварио својим радом и делима. Зато је  Повељу о избору у звање академика урамио и посветио својој супрузи Каћи, изражавајући  јој поштовање за све што је учинила за њега и њихове синове.

Оно што Емила Каменова чини изузетним и што су чланови Академије посебно ценили били су следећи показатељи:

-       његова веома богата библиографија, посвећена претежно делима из предшколске педагогије (да  поменемо само Предшколску педагогију 1. и 2: Методику васпитног рада 1,2,3; Основе програма васпитно-образовног рада са предшколском децом, познате као Модел Б ),  али и дела из других области образовања, посебно из области моралног васпитања и др. Ова дела ће остати  будућим педагозима као доказ настојања једног изузетног стручњака да развије и унапреди предшколско васпитање и образовање;

-        његова разноврсна развојна пракса учитеља и наставника у сеоским основним школама, васпитача ученика у ђачком дому, професора педагогије у средњим школама за васпитаче и наставника свих универзитетских звања,

-       сарадња са бројним међународним и националним удружењима педагога,

-       истраживачки рад у више научних пројеката и сарадња са колегама у тимском раду,

-       рад на системском уређењу и постављању предшколског васпитања на савременим научним основама и пракси развијених земаља,

-       учешће на бројним научним скуповима у иностранству и у земљи,

-       делатност на издавању значајних публикација посвећених нарочито предшколском васпитању, и др.

У Српској академији образовања био је активни учесник  научних скупова, а један, посвећен предшколском васпитању, је и организовао, као што је допринео и организовању заједничких научних скупова САО са Високом школом за образовање васпитача у Пироту и у Врању.

Академик Емил Каменов био је познат као добар и племенит човек и цењен као врхунски стручњак, научник и професор на ширем српском, југословенском и међународном простору. Његовим одласком, Академија је остала сиромашнија за свога истакнутог члана, а његови блиски другови за искреног пријатеља.

„Нека је вечна хвала“

 академик проф. др Ђорђе Ђурић

академик Босиљка Ђорђевић

Свако ко размишља сусреће се са суштином живота управо на гробљу постављајући себи питања о  човековом физичком и духовном трајању. Они који иза себе нису оставили никакву трајнију вредност престају живети даном своје смрти. Никакви мермерни спомениици неће продужити њихово трајање.  А кад погледамо живот наше Боске Ђорђевић, њен пут од младих дана, циљеве, стваралачки рад и резултате, схватамо да је она и даље међу нама, да ће живети у мислима свих који у њеним делима и радовима налазе подстицај за нова стварања. Боска није само била, она јесте и биће увек кад се расправља о кључним пита њима образовања. Теме којима се она бавила, студије и истраживања које је урадила  и даље побуђују пажњу педагошке и стучне јавности својом научном дубином и вредносима, теоријским и практичним. Импресиван je њен стваралачки опус и интересовања чији су велики лук  чинила најактуелнија питања  васпитања и образовања – савремена  породица и њена васпиутна улога, друиштвено понашање деце, индивидуализација васпитања даровитих, даровити ученици и њихов  (не)успех, додатни рад ученика, међусобно опажање особина и интеракција у ченика и наставника, будућа основна школа.

Нема докторске дисретације о даровитим ученицима, њиховом развоју и учењу, у којима се не цитирају делови Боскиних радова о даровитости и креативности деце и младих, о даровитим ученицима и  (не)успеху. Исто вреди за тему о васпитној улози савремене породице.  Њене мисли су међу наводницима, у фуснотама, наслови у библиографијама. Добри практичари којима је стало до васпитног и сазнајног ефекта педагошког рада полазе од њених предлога и закључака. Увек је била у дослуху са најновијим светским теоријским кретањима у образовању и васпитању, а на нашим просторима предњачила је у промоцији и примени најсавременијх педагошких идеја.

            Широко обавештена, изванредне културе, богатог језичког израза, скромна а одлучна, одмерена  а захтевна, толерантна а доследна,  била је изванредан пример одговорног истраживача строгог према себи и другима, сјајан вођа тима који зрачи знањем, радиношћу, тачношћу, ствара  повољну климу и  и сигурно води ка поузданом резултатату.

            У Боски Ђорђевић сам имао изузетног сарадника од давног времена када сам био директор Основне пколе  Браћа Рибар. Као нежна и брижна  долазила је на родитељске састанке своме стесрићу Љубомиру  који је рано остао без мајке. И на тим сакуповима се видело да много зна, да је пуна стваралачке иницијативе и да је спремна да помогне. Наша сарадња је била нарочито богата док сам радио на Учитељском факултету  на коме смо Боски и њеном мужу ,после пензионисања, обезбедили радни кабинет што је она веома ценила и богто се одужила доприносом у развоју факултетта.  Била је драгоцен учесник и кључни сарадник у реализацији неколико научних пројекта у којима су њени прилози одскакали аналитиношћу, теоријском утемељеношћу и поузданим закључивањем. Били су то пројекти Наша основна школа будућности, Експерименталне школе као носиоци развојних промена, Даровити ученици и неуспех, Ставови ученика према настави и учењу. Била је запажен учесники и у неколико пројеката које смо реализовали са  Руском академијом образоивања из Москве .

Човеков живот није само оно што му се споља намеће, него првенствено оно што он сам хоће и сам ствара.Боска је свом животу и животима људи око себе приступала са смиреном ведрином ширећи око себе самопоуздање и уверење да човек ствара себе. Као особа богатог субјективитета потврдила у складном браку, у богатој емотивној и духовној зеједници са  мужем  Јовом.  Живела је не само за себе него и за њега за свога сестрића  Љубомира,његову децу,своје драге унуке Ксенију и Вељка . Умела  је да се уживи у радости и патње других. Одана супруга, брижна  и  племенита,тетка  бака, душеван човек грејала је свјом  добротом  ближње, али  и  пријатеље, колеге, све са којима је бивала и дружила се.           

            Веома ми је тешко да о њој говорим у прошлом времену јер она није само била, она и јесте. Својом физичком смрћу такве личности не престају да живе. Наша Боска  се винула у плаве небеске висине, али је и даље са нама и у нама.  Смрт није негација живота ако иза њега, у простору, времену, у људима, остају праве вредности. Боска  и посмртно зрачи својом богатом личношћу, мислима, добротом, лепотом, преблагом душом некада и оштром али и правичном критиком  којом је увек освајала људе око себе. Отишао је њен материјални део, али остао је дух који је неуништив. Колико је вредео неки живот види се онда кад смрт испод њега подвуче црту, кад се своди коначан биланс. У том билансу Боскина  заоставштина је велика и богата, светли и обасјава нас својим вредностима.           

     Одласком Боске Ђорђевић остао сам без изузетног сарадника и великог пријатеља. Ретки су људи као што је била она. Када размишљам о неким актуелним питањима образовања, прочтавам њене радове.  Судбина је хтела да последњи рад  напише и посвети обележавању годишњице  мога живота и рада.

 Збогом,Боска , почивај у миру. Хвала ти за све добро којим си нас даривала и опрости нам ако смо пропустили да ти на добро узвратимо добрим 

  Хвала јој за све. Она остаје у незабораву.

        СЛАВА ЈОЈ !        

 16.10.2015  akademik prof. dr Mladen Vilotijević